Poreklo dvojnosti
U andskom svetu, sve postoji u dvojnosti – svet, svemir, društvo, čovek. Svako je povezan sa nekim drugim i oni zajedno čine nadopunjujuću celinu. Ovakav pogled na život je u andska društva ugradio snažnu veru u zajedništvo, solidarnost i saradnju.
Masintin – nadopunjujuće prijateljstvo
Masintin je pojam sastavljen od reči masi koja znači prijatelj i nastavka –tnin koji označava pripadanje, stvaranje zajednice, nadopunjavanje, ono što prati nekoga ili nešto. Ugrubo, pojam se može razumeti kao nadopunjujuće prijateljstvo i ono je nešto što svakog člana andske zajednice prati od rođenja do smrti. Pa i posle nje! Svako je povezan sa nekim. Takođe, sva deca su «masintin», u odnosu na svoje roditelje. Međutim, to nije večno stanje i za postizanje pune zrelosti i razvijanje ličnosti, potrebno je živeti sa partnerom:
«… Samcima nedostaje važan deo njih. Kažu da kada nemate partnera, samo ste pola bića. Sami ste dragoceni, jedinstveni ste, ali samo ste jedan deo. Još niste celoviti. To je zato što kad ste sami, ili se akumulirate toliko da je to preplavljujuće ili se toliko iscrpljujete da postajete slabi. Zbog toga ćete osetiti strah ili zbunjenost ili gubitak. … možda znate sebe, ali nikada se ne možete videti. Za to vam treba druga osoba. Trebaju vam druge oči, druga perspektiva da to vidite. Kad ste dete, imate roditelje, ali kad ostarite više nemate roditelje da vas vide i prepoznaju. Kao odrasla osoba, vaš yanantin, vaš partner, je osoba koja je tu da vidi ono što vi ne vidite u sebi, baš kao što ste vi tu da vidite u toj osobi ono što on ne vidi u sebi. Zbog toga je lakše brinuti o drugoj osobi nego o sebi – jer ne biste trebali brinuti o sebi! Zbog toga postoji druga osoba.» kaže Arawi Ruiz, kečuanski istoričar i predsedavajući Kečuanske akademije humanističkih nauka.
Yanantin – nadopunjujuće partnerstvo
Dakle, ono što nas čini potpunima jeste yanantin. Kada deca polno sazreju, kreću da traže svoje yana (ljubavnike, partnere), kako bi postali yanantin – skladno upareni, nadopunjeni. To se takođe čini uz pomoć «masintina», to jest kroz prijateljstvo i upoznavanje, kroz građenje odnosa na onome što nas spaja i upotpunjuje. Samo se tako može odrasti i sazreti – u očima i kroz brigu i nežnost nekog drugog. Iz reči yana je nastala i druga kečuanska reč yanapay koja znači pomoć, koja se opet može dobiti kroz odnos sa inom osobom.
«Ljubavni odnosi kod Kečua su uvek zasnovani na uzajamnoj pomoći. Što više pomažeš nekome, više ga voliš», kaže Ruiz. «Dvojnost uvek postoji, kako bismo bili svesni potreba onog drugog. Dualnost postoji i unutar samog pojedinca – u odnosima i potrebama svoje muške i ženske strane ličnost», naglašava on.
Asimetrija kao uslov pokretanja
Iako je jedan od prevoda pojma yanantin uzajamno nadopunjavanje, jedan od njegovih glavnih obeležja je i asimetrija, neujednačenost. Iako na prvi pogled možda podseća na taoizam ili na dijalektiku, ovde nisu u pitanju suprotnosti:
«Za nas se yanantin ne fokusira na razlike između dva bića. To je ono što ih razdvaja. Umesto toga, fokusiramo se na osobine koje su ih spojile. Zato ih vidimo kao ne nužno suprotstavljene, već kao komplementarne. Jedan čovek sam ne može držati sve, ne može se brinuti o svemu. Ne samo da je dobro zajedno, već se mora biti zajedno. Nema inog načina. Kada postoji ini, to predstavlja dodatnu snagu za oboje».
U tom odnosu, uvek je jedna strana jača, dominantnija. I upravo u toj razlici strana leži snaga koja nosi dinamiku, mobilnost i promenu. Nesrazmernost je osnovom stvarnosti i predstavlja snagu koja omogućava stvari da se dešavaju. Asimetrični dualizam smatra da je stvarnost sazdana od različitih pa i suprotstavljenih sila, ali koje trebaju jedna drugu kako bi bile potpune.
Da se ne radi o suprotnostima, govori i činjenica da su homoseksualni parovi takođe mogli biti yanantin. «U andskoj civilizaciji, homoseksualnost je smatrana svetom. Takođe, ženstvenost je smatrana božanskom i što je neko bio ženstveniji, bio je bliži Pachamami – boginji majci ovoga sveta. Čak i muškarci ovde govore mekše, kao izraz pristojnosti i lepog ponašanja», navodi istoričar Ruiz. Kakav surovi kontrast sa hrišćanskim patrijarhatom! Danas se istopolni parovi ne smeju više nazivati yanantin, već ih svrstavaju u masintin, usled pritiska i dominacije Katoličke crkve i njenih tradicija.
Asimetrija kao način vladanja
Yanantin kao osnovni princip organizovanja života pojedinaca i društva bio je i u središtu andskog političkog sustava. Idealoški, na taj način se stvarala boguugodna zajednica koja funkcioniše po božanskim načelima. Naziv Carstva Inka je bio Tawantisuyu i on najbolje objašnjava kako su andski narodi razumevali političku organizaciju. Tawa na kečuanskom znači broj četiri, nastavak -ntin je ono što pripada skupu, i suyu je kraj, pokrajna. U doslovnom prevodu, ova država se zvala Četvorodelno Carstvo ili Četvoročašće. Ono se sastojalo iz gornjeg i donjeg dela. A ova dva su bila podeljena isto na gornji i donji deo. Ova četiri dela su se sastajala u prestonom gradu, Qosqu.
U Qosqu je stolovao Sapa Inka, vrhovni vladar. Ali i on je imao svog para. Na središnjem trgu imali su presto, ušnu, sa dva sedišta – za oba vladara. Suvladar Sapa Inke je imao mnogo manje moći (ako uopšte), ali je simbolički bio nužan. On je vladaru davao legitimitet, a zauzvrat, položaj suvladar je njemu davao mnogo viši društveni položaj nego što bi ga inače imao.
Ovo načelo se koristili i za kontrolu novopripojenih naroda. Uz lokalnog vladara dovodili su i Inka predstavnika, te su ova dvojica zajedno vladali. Jasno je da je Inka predstavnik imao kontrolnu funkciju i održavao vezu sa središnjom vlašću.
Razumevanje
Dvojnost, život u dvoje ili yanatin predstavljaju filozofski koncept koji je poznat i u zapadnoj filozofiji. Fenomenologija, komunitarizam, pa i feministička teorija, svaka sa svojih pozicija, ističu da su za lični razvoj, za društveno prilagođavanje, te za razumevanje konteksta i uloge pojedinca važni odnosa sa inim osobama, kao i sa širom zajednicom.
Međutim, nigde na svetu načelo dvojnosti nije tako dosledno i potpuno primenjeno u praksi kao što je to bio slučaj sa andskim društvima. Insistiranje na zajedništvu i deljenju odgovornosti je svakako bilo odrazom surovog okruženja ove kulture u kojem pojedinac sam ne bi mogao da preživi. Ali i više od toga, na razini duhovnosti, vera u zajednički rad i život je predstavljala izraz svetog i boguugodnog ponašanja. Zajedništvo je bilo svetinja.
Iako ovo načelo stoji u radikalnoj suprotnosti u odnosu na zapadnjačko načelo individualnosti, andska društva nisu negirala osobenosti pojedinca. Naprotiv, bila su mnogo otvorenija za ino i inačije. Na primer, prihvatanje i uvažavanje homoseksualaca i homoseksualnosti. To je zato što načelo dvojnosti nije nužno postavljalo pravilo da se mora raditi o muškarcu i ženi, već je naglasak uvek bio na zajedništvu i komplementarnosti. Yanatin je prestavljao čvrst okvir postupanja, ali u okviru njega su bili mnogi džepovi autonomije i slobode.
