Narodi sveta oduvek su pokušavali da objasne kraj — sveta, epohe ili čoveka — kroz prizmu krivice, pokore i obnove. I dok danas često zamišljamo apokalipsu kao spektakularni događaj, za mnoge drevne civilizacije ona je bila stvar živuća, svakodnevna stvar. Smak sveta nije bio samo kraj, već izraz narušenog sklada: između ljudi i bogova, ljudi i ljudi, čoveka i prirode, vladara i zakona, tela i kosmosa.
Ovaj tekst istražuje kako su različite civilizacije zamišljale i razumevale koncept kraja sveta. Od kazne za greh u Egiptu i Kini, preko moralnog čišćenja u Indiji i Mezopotamiji, do svakogodišnje neizvesnosti u srednjoameričkim Nemontemi danima i andske ideje Pačakutija kao prirodnog reseta — ovi pogled na katastrofe otkrivaju i njihovo viđenje reda, zajednica, kao i nade u novi početak.
Greh i kazna
U većini drevnih kultura takozvanog Starog sveta, kataklizme i katastrofe su tumačene kao posledica narušavanja moralnih i/ili božijih zakona. Društveno posrnuća je moralo biti kažnjeno. Na taj način se ono ili dovodilo u red ili pak potpuno uništavalo, ukoliko božanstva utvrde na im nema pomoći. Iako se tumačanja smaka sveta značajno razlikuju među kulturama, sve one replikuju poruku da ljudski grehovi imaju svoje posledice i da će se svako udaljavanje od božanskih i moralnih zakona biti praćeno velikom pokorom.
U Kini i u Egiptu su posebni naglasak stavljali na ophođenje vladara. Kineski car je imao Mandat nebesa i imao je pravo na presto samo dokle je sprovodio božanske zakone. U Egiptu je faraon otelotvorenje boga, sa apsolutnom vlašću uz koju je išla i apsolutna odgovornost. Dolazak stranih osvajača, prevrati i/ili prirodne pošasti smatrane su posrnućem vladara i posledicom loše uprave.
U kulturama drevnog Međurečja i Indije teret krivice za propast sveta je stavljan na pleća običnih ljudi i društva kao celine. Grešno i bezbožno ponašanje društva je izazivalo prirodu da odreaguje i “pročisti” čovečanstvo kataklizmom, koja će potom rezultirati zdravijim i moralnijim ljudima.
Zli dani
Bezimeni dani (Nemontemi) su se u srednjoameričkim kulturama odnosili na poslednjih 5 dana u godini. Verovali su da je to vreme izazova i smrtne opasnosti za čitav svet. Ta opasnost je bila delo svakodnevnog života i ponavljala se svake godine. Ovih pet dana koji nisu pripadali ni jednom mesecu (od 18 koliko su ih imali), bili su posebno zli.
Prema mitu o postanju, svet je nastao teškom mukom, nakon nekoliko neuspešnih pokušaja ranijih svetova. Ovaj današnje svet je isto veoma slab i svakog časa može kolabirati. A to je posebno izgledno tokom Nemontemi dana, kada sunce gubi svoju snagu i moć.
Kako bi sprečili katastrofu, čitavo društvo je bilo usmereno na davanje snage suncu. Postili su, tihovali, molili se i uzdržavali se od svih telesnih zadovoljstava, verujući da će time usmeriti svu snagu na opstanak. Ono što se pak smatralo najjačom odbranom, jesu bile – ljudske žrtve. Krv i srce su bile zalog da će i sunce nastaviti da pulsira i živi.
Srednjoamerički svet je aktivno nosio odgovornost za opstanak sveta na svojim plećima i bdio nad njim. Strah i žrtva su bili normalizovani i integrisani u njihov godišnji kalendar i kulturu.
Reset sveta
U andskom delu sveta se i danas veruje u pačakuti – dramatični preokret vremena/prostora (pače). Za razliku od inih kultura, ovde se smak sveta ne smatra bilo čijom krivicom. On je deo prirodnog procesa života i ljudi su uglavnom nemoćni, ali time u velikoj meri i nedužni.
Fenomen pačakutija je viđen poput online igrice koja se resetuje kada se završi jedna era i onda počinje nova igra. Sasvim je izvesno da je ovakvo shvatanje kataklizmi posledica iskustva andskog podneblja. Razorni zemljotresi, kao i poplave i suše su ove kulture primoravale mnogo puta da sve počnu ispočetka.
Iako su ovi procesi van ljudskog domašaja, andska društva se nisu prepuštala slučaju. Kao mere ublažavanja radikalnih promena i izazova, andski narodi su praktikovali načela solidarnosti i uzajamnosti (ayni), kao i kreiranje politika i svetonazora koji su Prirodu stavljali na središnje mesto i usklađivali svoje živote sa njom.
