Narodi sveta oduvek su pokušavali da objasne kraj — bilo sveta, jedne epohe ili sopstvenog poretka — kroz prizmu značenja, krivice i obnove. I dok savremeni čovek često zamišlja apokalipsu kao spektakularni događaj iz naučne fantastike, za mnoge drevne civilizacije ona je bila stvar verovanja, svakodnevice i čak — kalendara. Smak sveta nije bio samo kraj, već izraz narušenog sklada: između ljudi i bogova, čoveka i prirode, vladara i zakona, tela i kosmosa.
Ovaj tekst istražuje kako su različite civilizacije zamišljale kraj sveta — ne kao slučajnost, već kao posledicu ljudskih dela, božanske volje ili samog pulsa kosmosa. Od kazne za greh u Egiptu i Kini, preko moralnog čišćenja u Indiji i Mezopotamiji, do svakogodišnje neizvesnosti u srednjoameričkim Nemontemi danima i andske ideje pačakutija kao prirodnog reseta — svaki pogled na katastrofu otkriva i pogled na red, zajednicu i nadu u novi početak.
Greh i kazna
U većini drevnih kultura takozvanog Starog sveta, kataklizme i katastrofe su tumačene kao posledica narušavanja moralnih i/ili božijih zakona. Društveno posrnuća je moralo biti kažnjeno i na taj način ili dovedeno u red ili pak potpuno uništeno, ukoliko božanstva utvrde na im nema pomoći.
Iako se pojedinačna tumečanje smaka sveta značajno razlikuju među kulturama, sve one replikuju poruku da ljudski grehovi imaju svoje posledice i da će se svako udaljavanje od božanskih zakona biti praćeno velikom pokorom.
U Kini i u Egiptu su posebni naglasak stavljali na ophođenje vladara. Kineski car je imao Mandat nebesa i imao je pravo na presto samo dokle je sprovodio božanske zakone. U Egiptu je faraon bio sam bog i sa apsolutnom vlašću išla je i apsolutna odgovornost. U tom smislu su osvajanja, prevrati i/ili pošasti smatrane posrnućem vladara i posledicom loše uprave.
U kulturama drevnog Međurečja i Indije teret krivice za propast sveta je pak stavljan na pleća obečnih ljudi i uopšteno društva. Grešno i bezbožno ponašanje društva je izazivalo Prirodu da odreaguje i “pročisti” čovečanstvo katakizmom, koja će potom rezultirati zdravijim i moralnim ljudima.
Zli dani
Bezimeni dani (Nemontemi) su se u srednjoameričkim kulturama odnosili na poslednjih 5 dana u godini. Verovali su da je to vreme izazova i smrtne opasnosti za čitav svet. Ta opasnost je bila delo svakodnevnog života i ponavljala se svake godine. Ovih pet dana koji nisu pripadali ni jednom mesecu (od 18 koliko su ih imali), bili su posebno zli.
Prema mitu o postanju, svet je nastao teškom mukom, nakon nekoliko neuspešnih pokušaja ranijih svetova. Ovaj današnje svet je isto veoma slab i svakog časa može kolabirati. A to je posebno izgledno tokom Nemontemi dana, kada sunce gubi svoju snagu i moć.
Kako bi sprečili katastrofu, čitavo društvo je bilo usmereno na davanje snage suncu. Postili su, tihovali, molili se i uzdržavali se od svih telesnih zadovoljstava, verujući da će time usmeriti svu snagu na opstanak. Ono što se pak smatralo najjačom odbranom, jesu bile – ljudske žrtve. Krvi i srce su bile zalog da će i sunce nastaviti da pulsira i živi.
Srednjoamerički svet je doslovno nosio svet na svojim plećima i bdio nad njegovim opstankom. Strah i žrtva su bili normalizovani i integrisani u njihov godišnji kalendar.
Reset sveta
U andskom delu sveta se i danas veruje u pačakuti – odnosno, dramatičnog preokreta vremena/prostora (pače). Za razliku od inih kultura, ovde smak sveta nije bio smatran ičijom krivicom. To je bio prirodni deo procesa života i ljudi su bili uglavnom nemoćni, ali i nedužni.
Sam pačakuti je viđen poput online igrice koja se resetuje kada se završi i onda počinje nova igra. Sasvim je jasno da je ovakvo shvatanje kataklizmi posledica iskustva ovog podneblja. Razorni zemljotresi, kao i poplave i suše su ove kulture primoravale mnogo puta da sve počnu ispočetka.
Iako su ovi procesi bili veći od ljudi, ova društva nisu sve prepuštala slučaju. Kao mere ublažavanja ovako radikalnih promena i izazova, andski narodi su praktikovali načela solidarnosti i uzajamnosti (ayni), kao i isazivanje velikog poštovanja prema Prirodi i života koji je u skladu sa njom.
