Kako izgleda društvo koje primarno poštuje ženska božanstva? Kako se to odnosi na društvenu organizaciju, na položaj žene, na seksualnost? Kakve se njima žrtve prinose? I na kraju, čemu nas ona uče? U ovoj priči ćemo po prvi put koristiti termine iz izumrlog jezika močika (šp. mochica). On je bio osnovom kultura koje su stvorile države, građevine i umetnine izuzetne lepote, a sve u slavu Mæcha Ñañ, odnosno protoka svetih tečnosti – njanj (ñañ) označva protok tečnost, dok reč meča (mæcha) znači sveto, svetinju.
Okruženje i iskustvo
Za priobalne andske kulture, tečnost je bila pokretač svega. Ona je davala plodnost zemlji, pronosila je energiju, te je omogućavala umnožavanje života. Visoko vrednovanje tečnosti ne iznenađuje, ako znamo u kojim uslovima su se ove priobalne kulture razvile. Njihovo okruženje je jedno od najsurovijih pustinja na svetu. Svaka kap tečnosti je dragocena. Gradeći razgranati sustav kanala za navodnjavanje, oni su svedočili čudu koje je voda činila pretvarajući pustinju u bujne vrtove.
Andska je jedina od drevnih civilizacija koja je nastala iz okeana. Humboldtova struja koja teče duž južnoameričke pacifičke obale nosi obilje života. Ribolov je omogućio viškove koji su doveli do stvaranja složenih društvenih odnosa i razvijene kulture i umetnosti. Povezanost sa morem je usmerila ove narode kako ka vodi, tako i ka Mesecu koji upravlja plimom i osekom, te diktira ritam života ovih zajednica.
Pored blagonaklonih strana tečnosti, postoje i njene tamne strane. Zemljotresi umeju da podignu velike talase, cunamije, koji povremeno pustoše pacifičku obalu. Okean utiče i na sušne i kišne periode. Fenomeni poput El Niña i La Niñe stvaraju razorno duge periode suše i poplava koji su umeli da traju i više godina. Upravo su oni bili razlogom pada nekoliko andskih priobalnih kultura.
Obogotvorenje
Ovakvo životno iskustvo i prirodno okruženje je ostavilo traga i na duhovnosti priobalnih kultura koje su u svoje središte stavile svete tečnosti – vodu, krv i spermu. U skladu sa andskim svetim načelima, ove tečnosti predstavljaju i energiju i plodnost koje omogućavaju cirkulaciju života. U samom vrhu njihovog panteona bile su boginja Meseca (Ši) i boginja Okeana (Ni), koje simbolizuju energiju i plodnost, kao i bog Pachakamak, bog ribe i jedno od najpoštovanijih božanstava ovog dela sveta, kao i drevno Paukoliko božanstvo. Njima su građena svetilišta – waka (šp. huaca) – koja su bila impozantnih razmera.
Ove piramide nepravilnih oblika sa platformama su štrčale usred pustinjskih predela. Bile su bogato ukrašene i oslikane. Posebno su značajni murali Moče hramova, poput Hrama meseca (šp. Huaca de la Luna). Iako manji od Hrama sunca (šp. Huaca del Sol), na Hramu meseca su mnogo bolje očuvani prikazi prinošenja žrtava, božanstvava i velikodostojnika. Usredišćene oko Paukolikog božanstva, ove ceremonije su nudile najvrednije i najsvetije žrtve koje su ovi narodi mogli da ponude – nakit, ribu i ljude.
Krv – Hrana bogova
Krv je bila najsvetijim darom. Na već pomenutim muralima Hrama meseca vidimo jezive scene sprovođenja i zlostavljanja ratnih zarobljenika koje stražari vodili ka svetilištu. Oni ih na tom putu ranjavaju, da bi ih na vrhu piramide, u prisustvu vladara i sveštenika, ritualno žrtvovali. Potom, vrhovni sveštenik prinosi pehar pun krvi vladaru, koji ga ispija u ime bogova, kao njihov poslanik na zemlji. Na taj način, božanstvo dobija hranu i energiju koja mu je potrebna.
Arheološkim istraživanjima je utvrđeno da je među ljudskim ostacima koji su pronađeni u ovim svetilištima daleko više ženskih nego muških. Žrtvovanje žena, kao i darovi morskog porekla – ribe, ajkule, školjke, su potvrda da su rituali bili posvećeni ženskim božanstvima mora i meseca. U tom smislu, ženska krv je smatrana dragocenijom žrtvom. To se oslikavalo i na relativno povoljniji položaj žena u priobalnim kulturama. Pronalazak grobnice Gospođe od Kaoa (šp. Dama de Cao) koja je bogato opremljena po uzoru na vladare i prvosveštenike nam svedoči da je u priobalnim kulturama položaj žena bio daleko bolji nego u planinskim kulturama koje su bile okrenute suncu i muškim božanstvima.
Osim žena i morskog sveta, ove kulture su imale i mnogo strašnije žrtve – decu. I u Moche i u Chimu kulturi, kao i nekim inim, nailazimo na primere žrtvovanja dece. Posebno je zapanjujuće i duboko potresano nalazište u blizini peruanskog grada Trujilla gde je iskopano preko 220 ostataka dece i mladih. Prema arheološkim nalazima, oni su žrtvovani u čast vodene boginje kako bi se zaustavile razorne kiše, najverovatnije uzorokovane El Niñom. Ovakav drastični potez sigurno govori o dubini očaja i beznađa u kojem se našlo ovo društvo. U svakoj zajednici je žrtvovanje dece drastičan, poslednji izbor.
I pored sve potresnosti, masovnost ovog postupka i pretpostavljeni društveni konsenzus o njegovoj neophodnosti govori nam i o njihovim pogledima na smrt. Poput nekih inih kultura širom sveta, i ova je verovala da se život nakon smrti nastavlja. Šta više, verovali su u aktivnu ulogu mrtvih u okviru inih pača i njihovu živu interakciju sa ljudima na ovome svetu.
Sperma – Život i smrt
Hrišćanske vlasti u Peruu su bile zgrožene i šokirane eksplicitnom erotskom keramikom koju su stvarale andske priobalne kulture. Smatrali su ih toliko bezbožnim i uvredljivim da su nebrojne primerke ove izuzetne umetnosti zauvek uništili u divljačkom besu. Ono što oni nisu mogli da razumeju jeste da su upravo te erotske scene predstavljale jedan od najviših izraza duhovnosti kulture koju su pokorili.
Na našu sreću, ipak je sačuvano nešto preko pet stotina primeraka erotske keramike. (Možemo samo zamisliti koliko tisuća ih je postojalo!). One su uglavnom pronađene na imanjima koje je posedovao Rafael Larco Herrera i danas su izložene u velepnom muzeju Larco u Limi, u izdvojenoj galeriji koji se zove Checan po mochica reči za ljubav.
Ono što je za evropskog posetioca iznenađujuće jeste da je većina prikazanih odnosa nereproduktivnog karaktera. Većina njih oslikava analni seks, koji po učestalosti prate oralni seks, masturbacija i te po koji retki primerak vaginalnog seksa. Do sada nije pronađen ni jedan primerak kunilingusa. Učesnici u ovim odnosima su takođe zanimljivi. Pored muško-ženskih parova, nailazimo i na parove u kojima nije u potpunosti jasno kog je pola jedan od učesnika, dok se za neke pretpostavlja da su homoseksualni parovi. Možda pak najintrigantniji jesu mrtvi muškarci koji u obliku kostura mastrubiraju sami ili im u tome pomaže živuća žena.
Nameće se zaključak da ova ritualna keramika nije imala za cilj da podstakne prokreaciju već da proizvede spermu kao svetu tečnost. Ejakulacija i proticanje sperme je simbolički označavala blagoslov i garanciju obilja na ovom svetu. U tom ključu treba razumeti i masturbaciju mrtvih. Oni, kao žitelji pozemnog sveta, brinu o svom potomstvu na ovom svetu i oplođuju zemlju kako bi i dalje omogućavala život.
Voda – Bogatstvo
Plodnosti i bogatstvo u priobalnim kulturam ipak primarno dolaze od vode – okeana i reka. Ovde su ljudi prvo lovili ribu, pa tek onda sadili vrtove. I to u početku uglavnom pamuk, kako bi od njega pleli ribarske mreže. More je od praskozorja ove civilizacije duboko u njenom kodu. Mnoge priobalne kulture su gradile barke i splavove i njima putovale do daleko – do Ekvadora, Kolumbije, pa i do Meksika. Postoje teorije i da su plovili do polinežanskih ostrva, odnosno do Rapa Nuia. Mitovi o postanju koji su uključivali more i prekomorska putovanja bili su brojni. Najpoznatiji je osnivački mit Čimor (šp. Chimor) Carstva po kojem je Takajnamo (šp. Tacaynamo) došao do peruanske obale na splavu preko okeana i tu sa svojim sinovima osnovao ovo carstvo i gradove u njemu.
Iako je pitanje polinežanskih putovanja i dalje kontraverzno, putovanja duž američke pacifičke obale su izvesna i arheološki dokazana. Ona su bila vrlo profitabilna za sve kulture na toj ruti. Glavna moneta kojom su trgovali bile su školjke Spondylus, koje uspevaju u obilju u peruanskom priobalju. Pored novca, one su bile bile korišćene za nakit najmoćnijih, kao i za najsvetije ritualne predmete. Školjke su u drevnom Peruu imale gotovo isti status kao perje ptice quetzl u Središnjoj Americi.
Slatka voda je svakako bila značajna. Rečne doline u kojima su se razvile ove kulture su bujale životom, zahvaljujući vešto izrađenim i razgranatim sustavima navodnjavanja. Ovladali su upravljanjem vodama i prenosili su ta znanja sa kolena na koleno, sa kulture na kulturu. Njen značaj je ovekovečen i u gradu Chan Chan gde je jedan od najlepših svetilišta upravo ogromano ozidano jezero u kojem se u toplim tropskim noćima ogledalo najviše božanstvo ovog dela sveta – njegovo veličanstvo Mesec.
Razumevanje
Mæcha Ñañ je bio tok svetih tečnosti, ali i tok života. Barem onako kako su u njega verovale priobalne andske kulture. One su u potpunosti zavisile od njih i uvek se njima obraćale za pomoć i blagoslov. Iz njih su se iznedrili i neki, za nas neobični, koncept o životu, seksu i smrti.
Oslonjenost ovih kulture na ženska božanstva su doprinela povoljnijem i poštovanijem položaju žena. One su mogle da se uzdignu do najviših društvenih rangova, što je bilo revolucionalno na svetskom nivou za to vreme.
Odsustvo čvrstih patrijarhalnih božanstava i verovanja, relaksirali su mnoge pritiske od kojih su patile ine civilizacije. Seks je bio oslobođen, boguugodan, poželjan i pozivao je na uživanje i eksperimentisanje. Takođe, plodnost nije viđena samo kao puka reprodukcija čovečanstva, već kao plodna sredina u kojoj svako može da se razvija. To je otvorilo i liberalan odnos prema homoseksualnosti i odnosima kojima potomstvo nije primarni cilj.
Verovanja o svetim tečnostima su odavno nestala iz prakse andskih naroda usled surove asimilacije i akulturacije priobalnih oblasti. One danas postoje u pričama, ostacima keramike i odanosti okeanu od kojeg Peruanci i danas žive.
