Imamo li mogućnost da utičemo na svoje okruženje? Da li zaista ima smisla sve ovo što radimo? Andska civilizacija misli da ima! Negujući veru u kamak – životnu silu koji posedujemo svi i kojom smo svi vezani, andski narodi smatraju da itekako utičemo na svoje okruženje, ali i mnogo šire od toga. U ovom članku pišem o tome kako utičemo na svet, kako ga menjamo i šta to znači za nas kao pojedince.
Šta je kamak?
Kamak je životna sila koja postoji u svim bićima, predmetima i kosmosu. Od najsitnijeg zrna peska do najviših planinskih vrhova, od najjednostavnijih organizama do najkompleksnijih društvenih struktura, kamak daje život i značenje. Njime smo svi povezani. Reč kamak potiče o kečuanskog glagola kamay koji znači održavati, stvoriti, oživeti. Andski narodi veruju da je to energija kosmosa i da svako mora brinuti o svom kamaku, jer ga u suprotnom može istrošiti. A to je onda izvorom kako zdravstvenih, tako i društvenih problema. Andska civilizacija je izumela brojne načine kako da pospeši protok životne sile i kako da je čuva.
Odakle potiče?
U andskoj duhovnosti, božanstvo Svetotvorca je nazivano Pačakamakom (pacha – svet, vreme/prostor; kamak – životna sila), odnosno onim koji je svetu udahnuo život. Veruje se da kamak sveprožimajuća energija koju poseduju kako ljudi i priroda, tako i bogovi. To je svetinja koja nas sve povezuje i zbližava sa kosmičkim i božanskim. Dakle, najsvetiji deo naše suštine.
Kako utiče na život zajednica?
Postojanjem kamaka, čoveku je data velika moć, bez presedana u drevnom svetu. Po prvi put, u jednoj organizovanoj religiji, pojedinac dobija moć da utiče na svoju sredinu jer raspolože istom vrstom energije, kao i bogovi. Posedovanje ove životne sile znači i da moramo biti svesniji o posledicama svojih postupaka. Moramo uzeti u obzir potrebe i životne sile svega i svih oko nas. U andskom pogledu na svet, priroda nije pasivna pozadina ljudskih aktivnosti, već aktivni učesnik u kosmičkoj igri. Planine, vode i biljke nisu samo fizički entiteti, već nosioci kamaka, sa sopstvenom voljom i svešću. Ovo verovanje je temelj duboke ekološke svesti andskih naroda, gde se očuvanje prirode smatra ne samo praktičnom potrebom, već i duhovnom dužnošću.
Andske kulture su smatrale da su društveni problemi, ali i zdravstveni problemi čoveka, povezani sa narušenom ravnotežom životne energije. Kako bi pospešili što bolje kruženje životne energije, nisu samo obavljali verske obrede, već su se i međusobno organizovali. Oblici zadružnog rada (mit’a, ayni) su bili koliko korisni, toliko i sveti. Omogućavali su da blagoslov života – kamak – teče njihovom zajednicom.
Gradovi i sela su građeni pazeći na zemljopisni položaj. Njihove ulice i trgovi su uvek bili okrenuti ka najvišim planinskim vrhovima (apu), za koje se verovali da su uzavrela žarišta kamaka. Sam Qusqu, prestoni grad Četvoročašća, je pratio ne samo svete planinske vrhove, već i najsvetije hramove povlačeći zamišljene linije – sekes (ceques) od grada do njih. Na taj način su akumulirali životnu silu i postajali jači. U središtu svega je bio Sapa Inka čiji je zadatak bio da tu nakupljenu silu, u obliku blagoslova i kroz verske obrede proširi po celom carstvu, svima i svemu.
Kako se održava?
Kamak se može i istrošiti! Zbog toga se mora voditi računa o njemu i to je bilo jednim od središnjih filozofskih i društvenih pitanja andskih zajednica. Najpre se vodilo računa da pojedinac i zajednica žive u skladu sa svetim načelima.
Prihvatajući sebe u svojoj celokupnosti, naša središnjost (chawpi) postaje potpuna, jaka i dobija svojstva kojima možemo dalje da se kvalitetno udružujemo i povezujemo sa inim ljudima. Ostvariti unutrašnje saglasje svih svojih delova. Ovo objedinjenje se vrši pre svega uz pomoć tri andska načela dobrog života – munkay (otvorenost srca), yachay (otvorenost uma) i llank’ay (spremnost da delujemo).
U domenu održavanja protočnosti kamaka u društvu, veliku ulogu su imale zadružne aktivnosti (ayni) i rituali posvećeni svetim tečnostima (mæcha ñañ). Verovalo se da, iako svako od nas pojedinačno ima moć da utiče na svoje okruženje, tek u zajednici ta moć dobija svoj puni smisao.
Pouka
Kamak je jedinstvena moć, božanska sila, koju je u drevno vreme imao samo andski čovek. Nasuprot njemu, postojale su ( i i dalje postoje) brojne kulture i religije koje pojedinca više čine nemoćnim i njegov život stavljaju u ruke viših sila. Na Andima, čovek je obdaren istim plamenom moći kao i božanstva i kosmos. Zanimljivo je da je čovek dobio najviše moći baš u društvo koje je bilo među najkolektivističkijim i ne-individualističkijim. Shvatanje da blagostanje zajednice leži na osnaženim pojedincima jeste bila (a i ostala) revolucionalnom.
Sa ovom moći, ljudi su dobili i odgovornost. Nigde na svetu se ekologija i poštovanje prirode ne smatra toliko delom kultunog identiteta kao u andskom regionu. Vođenje računa o potrebama drugih, a ne samo o sopstvenim, je integralnim delom kamaka i uslov njegovog protoka i postojanja. Uzajamnost, solidarnost i obzirnost su osnov zdravih zajednica. Sa ovim možemo da se složimo i toliko vekova kasnije.
Andski kamak nam poručuje da je moć u nama. Da naše ophođenje prema inima zaista čini razliku. Kamak nas uči i da je suština te moći u prihvatanju, odgovornosti i ljubavi.
