Kako preživeti kada nam život ne da mnogo? Kako uspeti u skromnim uslovima? Andska civilizacija je nekoliko hiljada godina uspešno primenjivala jedno od rešenja. Njegovo ime je uzajamnost, ili kečuanski ayni.
Od svih mesta na svetu koje se smatraju kolevkom čovečanstva, jedino je Andska civilizacija nastala u pustinji, između ledenog okeana i divovskih planinskih venaca. Smatra se da je svega tri posto zemljišta na Andima pogodno za obrađivanje. Visine su još jedan od ogromnih izazova – neka od najviših ljudskih naseobina na svetu nalaze se upravo ovde – penjući se i preko 4000 metara u vis. Izloženost Tihom okeanu takođe nosi brojne izazove. Periodične klimatske anomalije, poznate pod nazivima El Niño i La Niña, koji sobom nose razorne poplave i suše, bili su kobni za nebrojne andske kulture. Na kraju, ovo je i seizmički vrlo aktivan deo sveta, gde su jaki zemljotresi česti, a ni razozni nisu retki.
Uzimajući sve ovo u obzir, zapravo je zapanjujuće da je ovde uopšte mogla da nastane i da se razvije ikakva složena kultura, a kamo li ovako raskošne i raznovrsne kakva je andska. Prirodno je da se zapitamo – kako je do toga moglo doći? Ne postoji jednostavan, niti jednoznačan odgovor. Postoje teorije da je ledeni okean bogat ribom omogućio viškove i dokolicu i da je to bila iskra koja je upalila svetlo civilizacije u ovom delu sveta.
Ono što sasvim sigurno jeste bilo sržnim delom procesa njenog nastanka jeste ayni. Nedaće i prirodni izazovi su možda više nego igde drugde učvrstili verovanje da se moramo oslanjati jedni na druge. Ovo je utvrdilo načelo uzajmnosti kao jedno od osnovnih pravila života i funkcionasinja ove civilizacije. Posebno njenih planinskih ogranaka.
Kosmičko poreklo
Uzajamnost je protkala i obojila svaki andski aspekt života, čitav njihov svetonazor. Od razumevanja kako svet funkcioniše, preko svakodnevnih ljudskih potreba i delatnosti – sve je u procesu neraskidive saradnje i nadopunjavanja. Naime, andska ideja o postanju sveta jeste priča o saradnji nebesa i podzemlja kako bi život na površini zemlje bio moguć. Svaki od ova tri sveta (kečuanski pacha) postoji nezavisno jedno od drugoga, ali blisko sarađuju. Na nebesima su Sunce, Mesec i božanstva koja daju energiju svetu živih. Istovremeno, podzemlje, za razliku od hrišćanskog svetonazora nije mesto strave. Naprotiv, to je središte plodnosti i domen Pačamame – Boginje zemlje, Majke sveta.
Privređivanje
Andski narodi su primenjivali ayni i na odnose među ljudima. U okviru zajednica, primenjivali su običaj koji se zove mink’a. To je zadružni oblik ispomaganja koji je obuhvatao gotovo sve delatnosti u životu zajednice – setvu, žetvu, održavanje vodovoda i navodnjavanja, ali i neke vidove socijalne zaštite poput vođenja brige o starima i nemoćnima, kao i o obrazovanju dece. Ovakav sveobuhvatan i sadržajan oblik lokalnog samoorganizovanja je zavidan i po svim modernim standardima.
Za razliku od priobalnog pojasa, gorski deo ove kulture nije niti trgovao niti je imao novac. Živeli su u svojevrsnoj planskoj ekonomiji u kojoj je elita vršila redistribuciju dobara. Po celom carstvu su postojale kuljke (kečuanski qollqa), državna skladišta u kojima su bili pohranjeni hrana, odeća, obuća, alat i oružje koje je uvek moglo da snabde vojsku, radnike ili stanovništvo u teškim vremenima. Za ovakvu brigu Sapa Inke, vrhovnog vladara i sina boga sunca, stanovlištvo je plaćalo porez u obliku korisnog rada za Carstvo – poznatog pod imenom mita. Njime su građeni putevi, mostovi, gradovi, hramovi, palate, ali se i odlazilo u rat za potrebe cara.
Ekonomija se ispomagala i na ine načine. Obzirom da se klima menjala sa promenom nadmorske visine, planinske zajednice su osnivale svoje kolonije na nižim slojevima. Tako su, u saradnji gornjeg i donjeg dela zajednice, bili u stanju da se snabdeju svime što im je trebalo. Ova vrsta privređivanja i nadopunjavanja je poznata i pod imenom vertikalni arhipelag.
Ustrojstvo Carstva
Uzajamnost je ključnim načelom i u političkoj organizaciji gorskih država. Ako uzmemo za primer carstvo Inka, čije je zvaničko ime bilo Tiwantinsuyu (na kečuanskom: Četvorodelno Carstvo ili Četvoročašće), možemo reći da je to bila apsolutistička dualna teokratija. Na njenom čelu je bio Sapa Inka, vrhovni vladar i potomak boga Intija. Sva zemlja i sve na njoj je pripadalo samo njemu. On je ustupao zemlju i njene resurse svojim podanicima, a oni su zauzvrat bili njemu verni i izvršavali svoje redovne obaveze prema carstvu. Iako iz današnje perspektive ovo izgleda surovo, u to vreme to se smatralo bogomdanim uređenjem koje se zasnivalo na međuzavisnosti cara i njegovih podanika. Upravo je ayni bio taj sloj koji je ideološki omogućavao da se ovaj težak teret apsolutističke vladavine podnese sa dozom dostojanstva i prihvatanja.
Pored odnosa uzajamnosti između vladara i podanika, ovaj princip je bio jako važan i za održavanje dobrih odnosa i među samom elitom. Iz načela uzajamnosti proisteklo je i načelo dvojnosti, odnosno yanantin. Da bi se nešto smatralo valjanom celimo, moralo je da se sastoji od dva dela. To se odnosilo i na vlast i na državu. Carstvo je bilo podeljeno na dva dela (gorni – hanan i donji – hurin), a ova dva dela opet na donji i gornnji deo. Tako je carstvo i dobilo ime – Četvoročašće. Takođe, postojao je i gornji i donji vrhovni vladar. To su obično bila braća ili predstavnici dve najjače dinastije. Na taj način se pokušavalo sprečiti bratoubistvo i dinastijski ratovi. Iako će kraj carstva upravo biti izazvan upravo ovim razlozima. Razlog tome je da ovo nije bio odnos jednakosti. Uvek se znalo ko je od dvojice vladara pravi, a ko samo titularni. Međutim, jedan drugom su bili potrebni, jer se samo takva vlast smatrala legitimnom i ispravnom.
Čovek i uzajamnost
Običan čovek u andskom društvu nije imao mnogo. Poznata je skromnost, gotovo spartanska svedenost andskog doma u kojem da gotovo uopšte nije bilo nameštaja. Međutim, andski čovek je mogao mirno da spava znajući da čak iako setva ne bude dobra postoji sistem koji će mu priskočiti u pomoć – zajednica, pobratimska sela na nižim nadmorskim visinama, te obližnje državno skladište. To je mreža sigurnosti o kojoj evropski seljak sve do modernog doba nije mogao ni da sanja. Pored sigurnosti, uzajamnost je omogućavala osećaj dostojanstva i pripadanja pojedinca u okviru šireg društva.
Na kraju, ali ne i manje važno, smatrano je da svaki čovek sadrži i mušku i žensku stranu sebe. One moraju obe biti funkcionalne i usklađene kako bi pojedinac živeo zdravim i dobrim životom. One nisu bile jednake (opet, yanantin ne podrazumeva jednakost), ali obe moraju biti prepoznate i čovek mora biti u kontaktu sa njima.
Razumevanje
Ayni je sinergizovao sve materijalne i duhovne resurse andskih naroda i stvorio jednu od najimpresivnijih i najoriginalnijih civilizacija u jednom od najizazovnijih delova sveta. Prepoznavanje solidarnosti i uzajamnosti kao ključnih načela opstanka i razvoja bilo je presudno za oblikovanje čitavog andskog svetonazra.
Međutim, ne trebamo se zavaravati da su sve ustanove ovog društva bile savršene. Redistribuciju sredstava u carstvu je vršila elita koja je ipak najveći deo zadržavala za sebe. Rad za državu je pored opštekorisnih projekata, ipak bio rad za lične potrebe cara i plemstva. I sami pojmovi dvojnosti često su prikrivali i činili podnošljivijim suštinski odnose nejednakosti i iskorišćavanja.
Imajući u vidu sve loše strane primene ovog načela, moramo mu ipak priznati ogromnu moć i uspeh, kao i epohu gde su ovakve prakse eksploatacije bile opšte prihvaćena stvar u celom svetu. Ayni je omogućio najefikasnije privređivanje, celishodno korišćenje svih resursa i ostvarivanje viškova u vrlo oskudnim uslovima. Takođe, uzajamnost je bila pretpostavkom i najnaprednijeg mesnog samoorganizovanja i socijalne zaštite u to vreme na svetu. Ayni je stvorio odgovorne, otporne i održive zajednice koje su ostavljale prostor za dostojanstvo svakog svog člana i koje su negovale i čuvale zajedničko dobro.
